PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ve­če smo is­ko­ri­sti­li za pri­pre­me za sle­de­ći dan za lov na ri­je­ci, za ko­ji nam je naš po­moć­nik obe­ćao da će na­ći još tri sa­put­ni­ka i da će iz­naj­mi­ti pro­stra­nu bar­ku, ko­ja će nas od­ve­sti na „Mi­si­si­pi” ove ze­mlje. Đu­ko, ta­ko se zvao naš po­moć­nik, za­i­sta je odr­žao ri­ječ. Po­ja­vio se sle­de­ćeg ju­tra u do­go­vo­re­no vri­je­me sa tri svoj pri­ja­te­lja u ho­te­lu „Kod ku­le Obod” i oba­vi­je­stio nas da nas če­ka brod. Ta­ko smo se upu­ti­li ka ri­je­ci. Sva če­ti­ri Cr­no­gor­ca bi­li su još ve­o­ma mla­di lju­di, sva­ki je no­sio re­vol­ver za ko­la­nom, a u hva­li­sa­nju su nad­ma­ši­va­li je­dan dru­gog. Dvo­ji­ca su no­si­li naš ve­li­ki fo­to­a­pa­rat, fo­to­graf­ske plo­če, pu­ške i mu­ni­ci­ju, a dru­ga dvo­ji­ca kor­pe sa hra­nom i pi­ćem, ko­li­ko je bi­lo do­volj­no za je­dan dan. Po­šli smo, bu­de­ći ra­do­zna­lost kod sta­nov­ni­štva, od krč­me, kroz grad do ka­me­nog mo­sta, po­red ko­ga se uz­di­že zim­ski kra­ljev­ski dvo­rac Lje­sko­vac, a za­tim pre­ko mo­sta, gdje nam je iz ogra­đe­nog lo­vi­šta sa sr­na­ma i fa­za­ni­ma do uši­ju do­pi­ra­lo pri­jat­no ko­me­ša­nje i spu­sti­li se niz jed­nu str­mi­nu do ri­je­ke, gdje se na­la­zi­lo na­še plo­ve­će pre­vo­zno sred­stvo, ko­je je ima­lo ve­o­ma ču­dan iz­gled. Ovaj bro­dić je, sa svo­jim ši­lja­tim kra­je­vi­ma, i sa pred­njim kra­jem kra­ćim od zad­njeg, bio ve­o­ma sli­čan ki­ne­skoj rat­noj bar­ci (džun­ki). Ri­bar­ski brod ta­kve vr­ste ka­kav se ko­ri­sti na či­ta­voj Ri­je­ci Cr­no­je­vi­ća i či­ta­vom Ska­dar­skom je­ze­ru na­zi­va se „lon­dra”. Na bro­du smo se po­di­je­li­li ta­ko da su na­pri­jed i na­zad bi­la po dva Cr­no­gor­ca ko­ja su dr­ža­la ve­sla, a ja sam sje­dio u sre­di­ni bro­da pre­ko pu­ta na­šeg „dra­go­ma­na”. Mo­ja su­pru­ga je bi­la na­pri­jed, na kraj­njoj ivi­ci bro­da. Po­tom smo is­plo­vi­li i na­ša lon­dra je po­la­ko kre­nu­la niz ri­je­ku.
Ov­dje u ne­po­sred­noj bli­zi­ni gra­da, na uda­lje­no­sti od naj­vi­še 20 mi­nu­ta, Ri­je­ka Cr­no­je­vi­ća je ši­ro­ka ot­pri­li­ke kao po­la Du­nav­skog ka­na­la u Be­ču, a du­bo­ka to­li­ko da je bi­lo sa­svim do­volj­no vo­de za ma­le pa­ro­bro­de ita­li­jan­skog pa­ro­brod­skog dru­štva ko­je je na ovoj ri­je­ci i na Ska­dar­skom je­ze­ru oba­vlja­lo pre­voz put­ni­ka. Zbog to­ga je ovo dru­štvo ima­lo svo­ju pr­vu po­la­znu sta­ni­cu sa mo­stom za is­kr­ca­va­nje. Ako se po­mi­sli da ri­je­ka iz­vi­re sa­mo dva ki­lo­me­tra uz­vod­no i da na gor­njem kra­ju gra­da žu­bo­ri kao ne­u­gle­dan ma­li po­to­čić sa pa­strm­ka­ma iz­me­đu ze­le­nih li­va­da, on­da se ovo br­zo pre­ra­sta­nje po­to­či­ća u ri­je­ku u sva­kom slu­ča­ju mo­ra sma­tra­ti ču­dom pri­ro­de. Ova neo­bič­na po­ja­va već je ne­kim is­tra­ži­va­či­ma da­va­la po­vo­da da ka­žu da se Ri­je­ka Cr­no­je­vi­ća za­pra­vo ne mo­že sma­tra­ti ri­je­kom, ne­go sa­mo la­gu­nom Ska­dar­skog je­ze­ra ko­ja se pro­sti­re u du­ži­ni od de­set ki­lo­me­ta­ra. Ova tvrd­nja se obra­zla­že i ti­me da su vr­ste ri­be ko­je se u njoj po­ja­vlju­ju za­pra­vo iste kao i u Ska­dar­skom je­ze­ru. Ali sa dru­ge stra­ne ovo shva­ta­nje je ospo­ra­va­no, po­što Ri­je­ka Cr­no­je­vi­ća ima pad iako ma­li i ipak po­sje­du­je vi­dlji­vo stru­ja­nje iako ma­lo, što la­gu­ne, ka­ko je po­zna­to, ne ka­rak­te­ri­še. Da­kle, s pra­vom se ova vo­da mo­že sma­tra­ti „ri­je­kom”, i to „cr­no­gor­skim Mi­si­si­pi­jem”. Dok se na pu­tu kroz do­li­nu još uvi­jek vi­di grad Ri­je­ka, ri­je­ka sa­ma po se­bi ni­je ni­šta po­seb­no. Ni­šta po­seb­no ni­je ni onaj dio ri­je­ke gdje ona kod Li­po­vi­ka na­glo skre­će ka sje­ve­ru i omo­gu­ća­va po­gled na ma­lu gru­pu ku­ća Šin­đo­na i Gra­ba, ali se za­to od­jed­nom mi­je­nja pej­zaž i pre­dio po­sta­je sve ljep­ši, neo­bič­ni­ji i div­ni­ji. Ka­da i po­sled­nja ku­ći­ca Gra­ba iš­če­zne sa vi­di­ka, oko vi­še ne mo­že da vi­di ni jed­no ljud­sko na­se­lje. Si­vi, ogo­lje­li, neo­bra­sli i ne­na­se­lje­ni pla­nin­ski vi­jen­ci do­se­žu do sa­mog ko­ri­ta ri­je­ke, ko­je od­jed­nom po­sta­je če­ti­ri pu­ta ši­re. Ri­je­ka Cr­no­je­vi­ća ov­dje po­sta­je ogrom­na stru­ja ko­ja se la­ga­no ta­la­sa ka ju­gu kroz di­vlju i ro­man­tič­nu do­li­nu uko­če­nih stje­no­vi­tih br­da.
Is­pred stje­no­vi­tih oba­la ko­je se str­mo spu­šta­ju naš po­gled se pri­ko­vao za ne­što ne­vje­ro­vat­no: i sa de­sne i sa li­je­ve stra­ne je ši­ro­ko po­jas vo­de­nih bi­lja­ka, ko­je pre­kri­va­ju ukup­no dvi­je tre­ći­ne či­ta­ve ri­je­ke, a iz­me­đu ko­jih je osta­la plov­na sa­mo jed­na tre­ći­na po­vr­ši­ne. Naš po­gled je uži­vao u mi­li­o­ni­ma bi­je­lih i žu­tih lo­kva­nja (Nymphea al­ba i Nimp­hea lu­tea), po­mi­je­ša­nih sa nje­žnim vo­de­nim ra­škom (Tra­pa na­tans), a sve to oži­vlja­va vo­de­na di­vljač u ve­li­kom bro­ju. Sva ta vo­de­na di­vljač kre­šti, ko­ko­će, kle­pe­će, kre­ke­će, zvi­ždi, ur­la i tru­bi u ka­ko­fo­nij­skom or­ke­stru, a je­dan po­tmu­li pa­ra­brod na­ru­ša­va mir ove ša­ro­li­ke pti­či­je dru­ži­ne. Je­din­ke ili či­ta­va ja­ta po­li­je­ću, po­di­žu­ći te­ško svo­ja kri­la ili ih spu­šta­ju­ći ne­da­le­ko oda­tle. Pre­ma ra­ni­je po­stig­nu­tom do­go­vo­ru, ni­je­smo lo­vi­li pat­ke, sar­ke i ga­le­bo­ve, a na­šu pa­žnju po­sve­ti­li smo ve­li­kim vo­de­nim pti­ca­ma. Pri­je ne­go što smo sti­gli do Ri­je­ča­na, ma­log na­pu­šte­nog ri­bar­skog mje­sta na de­snoj oba­li ri­je­ke, u ko­je se ri­jet­ko do­la­zi, gdje smo na­pra­vi­li pa­u­zu za ru­čak, do­sta me­ta­ka smo is­pa­li­li na rječ­ne or­lo­ve i raz­ne ča­plje. Po­ku­šaj da fo­to­gra­fi­še­mo lon­dru za­jed­no sa po­sa­dom ni­je uspio, jer brod ni­je mo­gao da se za­u­sta­vi ni na tre­nu­tak zbog po­vje­tar­ca. Za vri­je­me pa­u­ze za ru­čak uži­va­li smo u crm­nič­kom cr­nom vi­nu, ko­je smo po­ni­je­li sa so­bom, pe­če­nom pi­le­tu i mom di­vljem go­lu­bu od pret­hod­nog da­na, i u po­gle­du na ri­je­ku ko­ja se ov­dje ši­ri po­put je­ze­ra, či­ja je su­prot­na oba­la okru­že­na uz­vi­še­nji­ma na ko­ji­ma se na­la­ze gru­pi­ce ku­ća. Po­sli­je jed­no­ča­sov­ne pa­u­ze na­sta­vi­li smo vo­žnju.
(NA­STA­VI­ĆE SE)